“Svako naše malo, smišno misto ka da je od cakla, sve se vidi, sve se čuje, svi sve znaju….”

E, pa ovaj pladanj je baš ta priča, o malom mistu, škurama iza kojih vire domaće novinarke mjesnog, nepisanog biltena.

Kroničarke svakog mista. One su uvik tu, uvik sve vide, čuju, puno nadožuntaju.

Svaka priča malog mista krene od barkuna i škura, širi se po katovima starih kuća, silazi na kamene kalete, ulazi u sve butige, proširuje se po nedjeljnoj misi, na kantunima u sitne noćne sate kad se zbog vrućine ne spava.

Tako kruži ćakula ka vitar po cilom mistu.

Svi naši predmeti su ručno crtani pa se svaki razlikuje, Bože moj, i ćakulone nisu sve iste, ako se dignu na livu nogu, natapirana joj je frizura, viče s barkuna svima, bolje je ne sresti po mistu.