Rano jutro, pola šest.
Neko promrmlja „dobro jutro“.

Nije ništa dobro! Mrzim cili svit! Prije prve kave neka me niko ni ne okrzne pogledom, a kamoli da mi se obrati! Ništa „dobro jutro“ — tišina! Apsolutna tišina! Di je ta kavaaaa?

Samo se ja mogu dračiti, vi ostali bešumno hodajte oko mene. Je, kosa je u zraku, natapirana. Je, pogled je sanjiv, spavajuće bijesan jer je stiglo prokleto jutro, a nije pola šest nego pet i po, i vani je još mrakača, a svi oko mene samo čekaju kad ću srknuti dva guta kave da me mogu mitraljezirati s pitanjima:

Gdje mi je siva majica?
Jesi oprala traperice?
Daj mi za marendu.
Ča je danas za ručak?
Ja ne jedem sarme.
Ko ide danas amo, a ko tamo…

O, živote!