Ujutro najprije svima skuvaj kavu, pa za marendu jednu lešadicu. Pa pristavi juhu, pa očisti ribu, očisti brdo kapule i krumpira, dinstaj, peri, ljušti, procjedi, iscjedi, miči s vatre, stavljaj novu teću, jednu, dvi, pet, dvanaest.
Sve složi na stol, od juhe do kolača. Čim završi ručak, odma se misli ča ćeš za večeru. Pa opet ispočetka, guli, peri, sjeckaj, dinstaj, kuvaj, kušaj….
A kad dođe nedilja! Eeee, to su tek pjatanci, dođu svi, i zvani i nezvani! Ča je meni moja mater govorila, uvik skuvaj više, nikad ne znaš ko će doć u kuću.
E, mama, mama, di ti je pamet bila kad si me učila kuvat.
Ma ipak, ima nešto u tom stolu i okupljanju.
Volin ih sve vidit kako se okupe oko mog stola. Smiju se i vesele. Ča ti je spiza! Čista ljubav!
Za sve koji po cile dane samo kuvaju. Ovo im je svojevrsna medalja za izdržljivost, nagrada za upornost i mali dar za ljubav koju su dobili kroz svu spizu, pjatance i goluzinade na pijatu. Godinama. Mama? Ona je tu prva žrtva. Tata? Teta? Sestra? Susjeda? Nema veze, pokažeš joj ovim poklonom da je voliš i da samo tako nastavi i dalje. Ti ćeš se uvijek rado odazvati ili pozvati za stol i uživati u lipom ručku.